Jovan Ducic

Izložba: JOVAN DUČIĆ u diplomatiji

Jovana Dučića srpska javnost zna kao pisca i pesnika, ali i kao diplomatu. Arhiv Jugoslavije je 2012. godine otvorio je izložbu “Jovan Dučić u diplomatiji”

Diplomatski put i službovanje Dučića u devet zemalja Evrope i 13 diplomatskih misija.

Diplomatska predstavništva kraljevine Jugoslavije bila su na nivou poslanstava, a Jovan Dučić 1939. godine postaje prvi ambasador kraljevine Jugoslavije.

Pored književne i diplomatske delatnosti Dučić je bio i veliki zadužbinar.

1923. godine patrijarh Dimitrije odlikovao Dučića  Gramatom za narodnog prosvetitelja i pobožnog stvaraoca i onoga ko je voleo i pomagao crkvu.

“Možemo se prisetiti da je on dao, za to vreme veliki prilog za izgradnju Hrama Svetog Save”, podseća književnica Tanja Todorović.

Katalog izložbe: JOVAN DUČIĆ u diplomatiji u .PDF formatu možete preuzeti ovde
U poslednjem delu kataloga se nalaze fotografije sortirane po hronologiji i izvanredno opisane.
Hvala autorima iylo\be na ovako temeljnom izdanju kataloga.
Autori izložbe i каталога: Миладин Milošević i Dušan Jončić
Objavljivanje kataloga omogućilo je Ministarstvo kulture,
informisanja i informacionog društva Republike Srbije
Beograd 2012

Advertisements

Burad na antičkom sarkofagu

U leto 1934. godine Jovan Dučić je iz Rima poslao pismo Ministarstvu prosvete, Umetničkom odeljenju, u kojem, između ostalog, stoji:
 „Uputio sam odavde iz Rima 15 sanduka u težini 5.000 kilograma, u kojima se nalaze knjige, mramorni i železni predmeti, za javnu zbirku u tom gradu. Molim Ministarstvo prosvete da mi izdejstvuje oslobađanje carine…”
Trebinje: Fontana u parku, legat Jovana Dučića
U drugom testamentu, pisanom početkom marta 1935. godine, uz sve ostalo, Dučić kaže „da ceo svoj imetak zaveštava rodnom gradu: knjige, slike, lične predmete”. Iste godine, u Trebinje je stigla nova pošiljka u kojoj su bili: mermerni kipovi, tri kamene česme i dve spomen-ploče.
Poslednji put Dučić je bio u rodnom gradu u septembru 1938. godine, kada je na Trgu kralja Petra (sada Trg slobode) otkriven Spomenik oslobodiocima (trebinjskim herojima i mučenicima) palim u Prvom svetskom ratu, koji je pesnik poklonio svom „milom Trebinju”.
Sve što je Dučić darivao svom zavičaju nalazi se danas u Muzeju HercegovineNarodnoj biblioteci i po trgovima i parkovima u Trebinju. Dučić je želeo da Trebinje liči na Dubrovnik i da ni po čemu ne zaostaje za ovim primorskim gradom, koji je, takođe, veoma voleo.
Malo je pesnika, ističe Nikola Čučković, koji su toliko „izbivali iz svog rodnog mjesta”, a da su grad toliko voleli i u njega, s nekom pobožnom radošću, dolazili. Sve što je stekao, kao pesnik i diplomata, zaveštao je Trebinju.
Iz legata Jovana Dučića
U pesnikovoj zaostavštini sačuvan je čitav niz crteža koje je sam Dučić pravio, menjao i dorađivao. To su skice spomenika „Herojima i mučenicima za slobodu”glavnog parka u Trebinju i zidina Starog grada. Među skicama su i figure lavova na glavnom ulazu u park. Spomenik Njegošu (rad vajara Toma Rosandića), poklon Dučića voljenom gradu, koji je, u prisustvu kraljevog izaslanika, otkrio sam pesnik, krajem maja 1934. godine, i dalje se nalazi na trgu „pod platanima”.
U Muzeju Hercegovine u Trebinju smeštena je vredna zbirka kamene plastike sa 73 eksponata, koji su, najvećim delom, doneti iz Italije. Pripadaju različitim epohama: od rimskog doba do renesansnog perioda. Reč je o kamenim pločama sa reljefnim predstavama, statuama i arhitektonskim elementima. Motivi su raznovrsni: figure ljudi, životinja i biljaka, mitska i biblijska bića. Zbirka umetničkih slika sadrži 14 radova naših i stranih slikara.

Veliku zaslugu što je ova vredna zbirka uopšte sačuvana, u onom ideološkom vremenu kada Dučić nije bio „podoban” pripada Ljubinki Kojić, koja je, kao stručnjak za ovu oblast, iz Beograda u Trebinje stigla krajem februara 1957. godine i po vinarijama i kamenolomima našla, i spasila, neprocenjivo blago.
O tome svedoči: Stevan Kijac mi je otkrio da je posle Drugog svetskog rata većina skulptura dočekala tužnu sudbinu: uklonjene su sa ulica, zidina grada i drugih mesta i strpane u magacin zemljoradničke zadruge, koja se nalazila u prizemlju Ćelovićeve kuće. Znači, otkrila sam usred Trebinja, preko puta kuće u kojoj sam stanovala, antički „lokalitet”, nalik otkrićima, na primer, iz doba „seobe naroda”.

A kada su, posle mnogo peripetija, isposlovali dozvole da uđu u „tamni vilajet”, zatekli su sledeći prizor: „Ušli smo u veliku prizemnu odaju kroz koju se, bukvalno, gazilo i preskakalo preko luka i krompira. Pod njima se nalazio i pokoji fragmentovani komad plastike. Na drugom kraju bila je manja odaja u kojoj je bio gro skulptura nabacanih jedna preko druge. U prašini i debeloj paučini, ledeno i memljivo.”

U spasavanju vredne kolekcije ne treba zaboraviti ni Eugena Frankovića, istoričara umetnosti, koji je u Trebinju služio vojni rok, i profesora Đorđa Mano-Zisija, stručnjaka za antiku i muzeologiju, koji je u jednoj vinarskoj radnji otkrio izuzetno vredan sarkofag na kojem su bila burad s pićem. 

Mozaik iz legata Jovana Dučića
Nađene skulpture iz I i II veka, i sarkofazi, predstavljaju najvredniju kolekciju Muzeja Hercegovine.Prosto je neverovatno, uprkos diplomatskom pasošu, kako je Dučić uspeo da sakupi i u zemlju dopremi ovako vrednu kolekciju, kojom bi se ponosili i mnogi muzeji u svetu.
Tu je sarkofag sa predstavom Atene i Marsije, fragment sarkofaga sa prikazom lova, sarkofag od kvalitetnog mermera sa prikazom amazonomanije, fragment sarkofaga sa prikazom Dijane-Selene, sarkofag sa girlandama, glava Marsa, Dionisa, Hermesa, statueta Fortune, torzo Dijane (Artemide), bista Homera i Sofokla, više raznih kapitela, medaljon sa predstavom Menade i Satira…
Tokom službovanja u Atini, Madridu, Ženevi, Kairu, Budimpešti i Bukureštu, Dučić je sakupljao i crteže, slike, mozaike, tapiserije. Najveći deo te kolekcije je prodat na aukciji u Americi, posle pesnikove smrti, a preostali deo se nalazi u Muzeju Hercegovine.

Sačuvan je portret Dučića, nastao u Atini 1917. godine, potpisan sa Kosta Pitides ili Pitiatos, tapiserija monumentalnog formata, najverovatnije iz XVIII veka, slike iz škole Koređa (španske škole iz XVI veka) i slike i grafike nastale u periodu oko 1930. i 1950. godine, koje su deo kolekcije njegovih rođaka iz Amerike, Lepe, udovice Save Dučića, i njenog devera Mihaila.

Likovni deo ostavštine, koja se vezuje za Jovana Dučića i njegove rođake, obimom, značajem i vrednošću, ističe Nikola Kusovac, predstavlja „najskromniju česticu njegovog zaveštanja Trebinju”.
U centralnom delu parka, na čijem su ulazu „Dučićevi lavovi”, posle Drugog svetskog rata, sagrađen je spomenik „borcima palim u borbi protiv fašizma 1941–1945”, na kojem je grafit, krupnim slovima, ćirilicom, „Volim te Miladine”. Okolo su bile biste narodnih heroja: Manojla Maja Benderića, Asima Zubčevića, Radovana Šakotića, Sava Kovačevića, Ljuba Miljanovića, Vasa Miskina Crnog, Rista Vreće, Dragice Pravice, Nikole Ljubibratića i Ilije Babića. Tokom prošlog građanskog rata sve biste su uništene.
Obezglavljeni postamenti svedoče o našoj novijoj istoriji, koja nema nikakve veze sa Jovanom Dučićem.

Zoran Radisavljević
objavljeno: 26/04/2008.
Izvor: Politika.rs 

Jovan Dučić poslanik u "večitom gradu". Duče, ja sam Dučić.

AVE SERBIA
Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče:
Sve su tvoje munje u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala –
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevko i grobe, u kolevki sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka;
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.
Jovan Dučić za svojim radnim stolom veleposlanstva u Rimu


Autor teksta:  Duško Lopandić

Prvi put, službovao je u Večitom gradu još u vreme Balkanskih ratova. Kada čovek ima dvadeset godina u Rimu, napisao je jednom, on sanja o rimskim lepoticama, u tridesetim misli na nekadašnje heroje i legije, u četrdesetim razmišlja o latinskim mudracima i besednicima, a sa pedeset misao ga nosi ka davnim hrišćanskim mučenicima i svecima. 
Dučić je već bio ušao u šezdesete godine.   „Pesnici su uvek mladi” zabeležio je, jer sveta vatra – ljubav za sve vrste lepote i veličine održava njegov duh i telo”. 

    Još je bio stasit i uspravan, i dalje je voleo lepe stvari i lepe žene. Voleo je takođe – strasno, kao kakvu mladu lepoticu – „Večiti grad” kome je posvetio sonete i putopise i koji je smatrao za najlepši grad na zemlji. „Jedini je grad Rim koji ima sva naša doba i koji daje svakoj našoj strasti svoje magije. I kad se vratimo ovamo, mi uvek otkrivamo ovde nova čudesa i nove lepote.” 

   Ali u Rimu su sada neke nove legije u crnim košuljama marširale ulicama dok je u prestonici stolovao novi „imperator”: Duče.

                                          Izveštaji kao putopis

   O prvom zvaničnom prijemu kod Musolinija 10. oktobra 1933. jugoslovenski poslanik je napisao opširan izveštaj. Fašistički vođa ga je primio u Palaco Venecija u ogromnoj kancelariji koja je više ličila na dvoranu, na čijem dnu se nalazio pisaći sto. 

Musolini je stajao iza stola i, praveći se da ne obraća pažnju na posetioca, pažljivo posmatrao jednu staru Stradivarijevu violinu, gladeći je prstima. Poslanik je lagano prišao i tek tada mu se Musolini okrenuo. Dučić se duboko poklonio i rekao „Duče, ja sam Dučić!“. 

Prvi razgovor je bio kurtoazan. Dučić je govorio o svom zavičaju – Hercegovini, i o njenim vezama sa Mediteranom i sa italijanskom provincijom Romanjom odakle je bio Musolini. 

Dučić u fijakeru pred ulazom u dvorac Kvirinale gde je predao akreditive Musoliniju
Dučić u fijakeru pred ulazom u dvorac Kvirinale
gde je predao akreditive Musoliniju 

Komentarišući da su iz Romanje poticale rimske legije koje su nekada osvojile Balkan (Iliriju) Duče mu je na kraju kazao: „Dođite kod mene kad god imate šta da mi kažete”. Dučićev izveštaj o ovom susretu, živ, pun duha i pisan bogatim jezikom, uglavnom posvećen opisima palate i atmosfere salona i dvorana ali sa malo političkog sadržaja, jugoslovenske diplomate u Beogradu su sa zanimanjem čitali kao kakav putopis. 


     Vremena su bila teška i događaji koji su se sve brže nizali nisu ostavljali srpskom poslaniku vreme da sasvim bezbrižno uživa u lepotama grada i zemlje koju su opevali pesnici koje je voleo – Virgilije, Taso, Dante. Beše to godina u kojoj je Hitler osvojio vlast u Nemačkoj.

   Duče, osnivač fašizma, već 11 godina diktatorski je vladao Italijom. Njegova politika prema Jugoslaviji bila je gotovo otvoreno neprijateljska. Jugoslaviju je smatrao tvorevinom koja je sprečila Italiju da povrati nekadašnje mletačke posede u Dalmaciji koji su joj bili obećani tokom Prvog svetskog rata. 


Iako su Kraljevina Italija i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 1922. godine zaključile Rapalski ugovor o razgraničenju, Musolini je Jadran smatrao za Marre nostrum (italijansko more) i na svaki način nastojao da destabilizuje susednu državu. Snabdevao je oružjem jugoslovenske suparnike – Mađarsku i Bugarsku. Od 1931. godine tajno je pomagao hrvatske ustaše i makedonsku VMRO u borbi protiv vlasti u Beogradu.  U tom cilju, u Italiji i Mađarskoj stvoreni su logori za obuku terorista. 

    Italija i njena politika godinama su bile glavna spoljnopolitička muka i glavobolja kralja Aleksandra i njegovih ministara spoljnih poslova. Stoga je mesto jugoslovenskog poslanika u Rimu bilo krajne osetljivo i važno, pa je zahtevalo i izuzetno spretnog i visprenog diplomatu koji je s jedne strane mogao da se nosi sa čestim promenama politike i lukavstvima fašističkog vođe, a s druge da stekne određeno poverenje rimskih vlastodržaca.

                                       Diplomatska karijera

 „Duka” (kako su ga nazivali prijatelji) imao je već dvodecenijsko diplomatsko iskustvo. Stepenicama diplomatije krenuo je još 1907. godine kada je postao pisar u poslanstvu u Sofiji. 

Iako je u diplomatsku službu stupio relativno kasno za svoje godine – bio je već blizu četrdesete (poput starijih žena, pesnik je uvek ljubomorno krio tačnu godinu rođenja) – brzo je napredovao živeći gotovo neprestano uzvan zemlje: 1912 godine postao je „sekretar pete klase“ poslanstva u Rimu; zatim je 1914. godine premešten u poslanstvo u Atini gde je ostao tokom celog rata. 


Kada mu je u jednoj maloj prepirci oko Vinavera koga Dučić nije podnosio, Crnjanski prebacio: „Vinaver je ležao u vatri za Srbiju i išao na juriš, Vi gospodine Dučić, niste”, Dučić je odgovorio da mu za to nije bila data prilika „ali je zato Srbiju proslavio u svojim pesmama”. 
Ukaz Kralja Aleksandrao Dučićevom postavljenju
Ukaz Kralja Aleksandrao Dučićevom postavljenju


Godine 1918. postaje „sekretar prve klase” i otpravnik poslova poslanstva u Madridu.  Slede zatim službovanja u Atini (1921), Ženevi (1924), Kairu (gde je bio generalni konzul od 1925. do 1927). Nakon dvogodišnje pauze (1927–1929) Dučić se vraća u Kairo kao savetnik poslanstva (1929). Najzad, u pedeset i osmoj godini života po prvi put postaje kraljevski poslanik u poslanstvu u Budimpešti (1932). Naredne godine je premešten u Rim. 

    Ipak, za razliku od drugih kolega pisaca-diplomata, poput Milana Rakića ili Ive Andrića, o kojima je vladalo nepodeljeno visoko mišljenje o njihovih diplomatskim sposobnostima, u pogledu Dučića ocene su se razlikovale. Ovo je možda dolazilo zbog samog pesnikovog karaktera koji nikoga nije mogao ostaviti ravnodušnim – jedne je očaravao, druge nervirao. 

Jedni su ga proglašavali „markantnom figurom u diplomatiji” i „odličnim diplomatom” (beogradsko „Vreme”, 1933), čovekom koji je svršavao „posao sa mnogo… diplomatskog takta i veštine, sa urođenim gospodstvom…” (Milan Stojadinović). 

Drugi su ga smatrali za „plahovitog, ličnog, sujetnog” čoveka koji „na pozornici u diplomatiji igra jednu ulogu koja mu nije odgovarala” (K. Pavlović) ili za „nadutog i taštog pesnika” (italijanski ministar spoljnih poslova Ćano). 

Crnjanski je zapisao da je Dučića „smatrao u (našoj) diplomatiji, za najomiljenijeg kozera”, to jest pričalicu. Osim što je bio veliki pesnik i pisac, Dučić je imao i izuzetan dar konverzacije koji je vrlo koristan u diplomatiji.   U razgovorima je mogao da bude „neverovatno zanimljiv”. 
„Njegova zlatoustost… velikog umetnika, bila je puna poleta, boje, veličanstvenosti. Imala je i moć zavođenja i snagu ubeđivanja” (K. Pavlović). „Sve je odista, u rečima, napisao je Dučić, rečima koje su uvek najveće lepote ljudske…”. 

 Nemački ambasador u Budimpešti, hvaleći Dučića kao čoveka „valjanog karaktera” isticao je da se kao jugoslovenski poslanik u Bugimpešti on „malo istakao” i da u mađarskim službenim krugovima „njegova politička sposobnost nije visoko cenjena”. Nije, stoga sigurno u kojoj meri je Dučić dobio položaj u Rimu zahvaljujući svojim diplomatskim zaslugama a koliko je to bila posledica njegovog ugleda kod kralja Aleksandra i moljakanja kod drugih političara u Beogradu.   

„Svi (jugoslovenski) ministri inostranih poslova odreda imali su gotovo bolećivu sentimentalnost prema besmrtnom pesniku”, napisao je jedan njegov kolega iz ministarstva. Kada je odlučeno da poslanika Milana Rakića u Rimu zameni Dučić, tadašnji ministar Jevtić na napomenu da „jednog pesnika menjamo drugim” navodno je rekao: „ali sa ovim drugim, lakše ćemo mimo njega, nastaviti tajne razgovore (sa Musolinijem)”. 

                             Između diplomatije i terorizma

 Vrlo brzo tokom boravka u Rimu, prevelika Dučićeva samouverenost, kao i određeno poverenje koje je stekao prema Dučeu, dovela ga je u okolnost koja je mogle da ga skupo koštaju. Dok je on prenosio izveštaje o navodnoj Musolinijevoj spremnosti da poboljša odnose, spremao se zločin. 


Tokom boravka kralja Aleksandra i kraljice Marije decembra 1933. godine u Zagrebu jugoslovenska policija je u poslednjem trenutku razotkrila ustašku zaveru iza koje je stajala Italija.


   Na prve vesti o pokušaju atentata u Zagrebu, Dučić je dao izjavu da je vest izmišljena i da zavere nije ni bilo. Kada je vest potvrđena, Dučić je napravio novi diplomatski „gaf“. 

Demantovao je svaku umešanost Italije u događaje. Međutim, istraga je utvrdila suprotno. U to vreme Ante Pavelić i njegovi saradnici slobodno su se kretali po Italiji. Oružje su dobili od Italijana. Kralj Aleksandar se ozbiljno naljutio zbog nesmotrenosti svog poslanika.

   Što je bivao stariji Dučić je sve više ispoljavao ravnodušnost za ono što nije bilo književnost, umetnost ili istorija. Prema svedočenju jednog njegovog prijatelja, Dučić se u Rimu uglavnom zanimao za obilaske antikvarnih trgovina gde je kupovao staro kamenje i stare slike koje je namenio Trebinjskom muzeju. Želeo je da nešto učini i za svoj voljeni zavičaj. Krajem leta 1934. godine uputio je u rodno Trebinje 15 sanduka teških 5000 kilograma u kojima su bile knjige i razni umetnički predmeti za gradsku zbirku. 

    U razdoblju od 1929. pa sve do smrti 1934. godine, kralj Aleksandar je pokušavao da popravi odnose sa Italijom i da postigne sporazum koji bi obezbedio trajan mir na Jadranu. Bio je spreman da Musoliniju, sa kojim je održavao veze preko nezvaničnih posrednika pruži velike ustupke, pa je čak razmatrao mogućnost da Italiji ponudi korišćenje baze u Boki kao i dogovor oko italijanskih interesa u Albaniji. Ovu politiku približavanja Italiji podržavala je Francuska. Musolini se kao i obično kolebao između sporazuma i produbljivanja sukoba.    
    
   Zaključenje takozvanih. „rimskih protokola” između Italije, Mađarske i Austrije marta 1934. godine, u Jugoslaviji je shvaćeno kao pokušaj strateškog zaokruživanja od strane protivnika. Jugoslavija je u isto vreme 1934. godine zaključila Balkanski pakt (sa Grčkom, Rumunijom i Turskom) kao i poseban ugovor sa Bugarskom.    Pokušavajući da iskoristi tadašnje suparništvo Italije i Nemačke (posebno oko Austrije) kralj Aleksandar je nastojao da se približi Nemačkoj, sa kojom je Jugoslavija sklopila važan trgovinsku ugovor 1. maja 1934. godine. Bila je to „opasna igra kojom je medved pozivan da istera vuka” (J. Hoptner). 

 

Dučić i Burbesko u Rimu
Dučić i Burbesko u Rimu

   U razgovorima sa poslanikom Dučićem, Musolini ga je uljuljkivao pričama o italijansko-srpskom prijateljstvu. „Mi smo bliži Srbima, govorio je Duče, nego Francuzima… Uostalom, treba da znate i ovo: mi smo uvek znali da su naši stari prijatelji bili Srbi, a ne Hrvati. I sve to do 1929 – kada su se sami Hrvati bacili u naše naručje”.


   Ipak, Dučić više nije nasedao na Dučeovu slatkorečivost. Marta 1934. godine javio je kralju: „Što se tiče terorista, više je nego verovatno da šef vlade (tj. Musolini) zna sve do pojedinosti, pošto fašistička akcija protiv naše države, naročito poslednjih godina, uzima razmere jedne skupe i komplikovane organizacije”. I zaista, atentat se pripremao…
   Devetog oktobra 1934. godine, kralj Aleksandar je stigao brodom u posetu Francuskoj. Tačno u 16 àsova napustio je palubu razarača „Dubrovnik” ukotvljenog u marsejskoj luci i u otvorenom automobilu, u pratnji francuskog ministra Luja Bartua, krenuo bulevarima Marseja. Masa naroda je pozdravljala. Kada su kola stigla na trg kod berze jedan čovek se odvojio iz gomile. Bio je to Vlado Černozemski, pripadnik VMRO i profesionalni ubica. Iznenada je skočio na papučicu automobila, odbacio cveće i iz pištolja ispalio više hitaca. Atentator je bio brzo onemogućen ali Aleksandar I Karađorđević je već nakon nekoliko minuta bio mrtav.

   Ubistvo je potreslo, ne samo Jugoslaviju, nego i celu tadašnju Evropu. Istraga je pokazala da su glavni organizatori atentata ustaše – Pavelić i Kvaternik – koji su se tada nalazili u Italiji. Musolini je odbio da ih izruči Francuskoj. Naime, italijanska tajna policija je od početka bila povezana sa organizacijom atentata. 

                                             Sudbonosni dani 
  
Kralj Aleksandar je bio žrtva kad je svako mislio da je tiranin; i bio je progonjen kad su verovali da progoni druge”, napisaće Dučić o pokojnom suverenu. Jugoslavija je je u Društvu naroda nameravala da pokrene zvaničnu tužbu protiv Italije. 
Međutim, nakon intervencije Francuske i Engleske, koje su to sprečile plašeći se daljih međunarodnih komplikacija pa i rata, Jugoslavija je decembra 1934. godine zvanično optužila samo Mađarsku (na čijoj zemlji su se teroristi pripremali). 

Gledanje „kroz prste” Musoliniju od strane zapadnih saveznika čak i u ovako drastičnim okolnostima, izazvalo je veliko razočaranje u našoj javnosti. Tadašnji jugoslovenski premijer Stojadinović je napisao: „Ovaj slučaj otvorio nam je oči i upozorio da se ne možemo ni u koga pouzdati do u same sebe, kadgod se naši interesi ne budu poklapali sa interesima velikih sila.”

    Sa promenom vlasti u Beogradu, naročito nakon dolaska Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova (jun 1935) Jugoslavija je otpočela sa tzv. „politikom zdravog razuma”, to jest približavanja Nemačkoj i Italiji i udaljavanja od Francuske. 

Na ovo su uticale i nove međunarodne okolnosti: u oktobru 1935. godine Italija je napala na Etiopiju i bar za neko vreme prestala da se bavi Balkanom; jula 1935 nacisti su ubili austrijskog kancelara Dolfusa pripremajući „anšlus“ što će Hitlerovu Nemačku dovesti na severne granice Jugoslavije; početkom 1936. nemačka vojska je ušla u demilitarizovanu Rajnsku oblast; u julu 1936. godine otpočeo je španski građanski rat; oktobra 1936 Musolini je najavio Osovinu Berlin – Rim… Poput kakvog kineskog mudraca, Stojadinović je izjavio da jugoslovenska politika treba “bude mudra kao zmija a neškodljiva kao golubica”.
   Septembra 1935. godine u jednom pismu Dučić kaže: „Mi u Rimu preživljavamo… sudbonosne dane. Ja moram stalno biti u toku događaja i zato i ne stižem ni na jednu ličnu stvar.” 

Ipak, njegov sačuvani dnevnik svedoči o neprekinutom mondenskom životu diplomate-pesnika: „Večera kod barona za 60 lica, podeljenih na šest stolova, u sali za igranje…” Dučić je održavao i vezu sa jednom mnogo mlađom, pa uz to još i udatom ženom koju je u dnevniku zvao „Andžela”: „Sa A. šetnja na Via Apia. Nema lepše večeri u životu nego u ovakvoj šetnji po antičkom groblju sa jednom mladom ženom…”

   Nastupalo je novo razdoblje i u jugoslovensko-italijanskim odnosima. Tokom 1936. godine, poslanik Dučić je u nizu razgovora sa italijanskim ministrom Ćanom pripremio osnove za tajne pregovore između dve zemlje. Grof Galeaco Ćano je te godine postao ministar spoljnih poslova Italije. 

Iako Musolinijev zet, on je kao „novi čovek“ na čelu diplomatije bio neopterećen ranijim događajima pa je mogao da pokrene i nove inicijative. U prvom važnom razgovoru iz oktobra 1936. o kom je Dučić poslao izveštaj, Ćano je izjavio da „želi sa Jugoslavijom likvidiranje (loše) prošlosti” i da „hoće približavanje, zatim sporazum…”

U to ime, pozvao je jugoslovenskog premijera Stojadinovića da započnu pregovore kako bi „se od Italije i Jugoslavije napravile ne dve prijateljice, nego dve sestre”. Na kraju razgovora, Ćano je izričito tražio da Dučić lično ode u Beograd i da usmeno prenese njegovu poruku. Nakon pozitivne reakcije („s mnogo slatkih reči”) iz Beograda, u drugom razgovoru sa Dučićem 21. novembra 1936. godine Ćano je bio još „otvoreniji i opširniji” pa je predložio da Italija i Jugoslavija sklope „savez na principu osovine Berlin–Rim”.

   U svom izveštaju, Dučić je ironično prokomentarisao da Ćanov predlog možda podseća na francusku uzrečicu „budi mi brat ili ću te ubiti“ ostavljajući svom šefu, Stojadinoviću, da sam oceni „da li je ovaj prepad u interesu naše otadžbine”. Zanimljivo je da je Stojadinović dva Dučićeva izveštaja o razgovoru sa Ćanom u celini preneo na stranicama svoje autobiografije (Ni rat ni pakt) što bar delimično opovrgava tvrdnje da se veliki srpski pisac nalazio u Rimu kako bi „samo glumio na pozornici“. 

Ipak, kada su otpočeli suštinski pregovori o italijansko-jugoslovenskom ugovoru, Stojadinović je za pregovarače odredio posebne delegate, a ne poslanika u Rimu. Bili su to Ivan Subotić, poslanik u Londonu, zadužen za politička pitanja u pregovorima i Milivoj Pilja, direktor u ministarstvu trgovine, zadužen za ekonomska pitanja. U svom dnevniku, Dučić je ironično komentarisao: „Došli su u Rim delegati Pilja i Subotić, Poluks i Kastor beogradske naše diplomatije”. 

   Tajni pregovori u razdoblju januar–mart 1937. su se prvo odvijali u jednom rimskom hotelu, a zatim u pobočnom krilu ministarstva unutrašnjih poslova. „Dučić nije bio najzadovoljniji, piše Stojadinović, što je on ostavljen po strani u tim direktnim pregovorima”. 

                                            Naš prvi ambasador

   Politički sporazum između Italije i Jugoslavije, koji je potpisan 25.3.1937. godine (nazvan i pakt Ćano-Stojadinović), bio je jedan od najznačajnijih bilateralnih ugovora koje je zaključila Jugoslavija uoči Drugog svetskog rata. 

Poslednja stranica Dučićevog dnevnika iz Rima
Poslednja stranica Dučićevog dnevnika iz Rima

Ugovorom je uređen niz problema između dve zemlje, poput garancije zajedničke granice, pitanja tretmana manjina, sprečavanja delovanja ustaša, unapređenja međusobne trgovine, pa čak i odnosa dve zemlje prema Albaniji. Poslanik Dučić je prisustvovao svečanosti potpisivanja u Beogradu. 

To je bio praktično poslednji politički događaj u kome je Dučić formalno učestvovao pre nego što će biti premešten. 

Već u maju 1937. godine obavešten je da će biti postavljen u poslanstvo u Bukureštu. Stojadinović je isticao da je u znak „priznanja i zahvalnosti” Dučića „unapredio”. 

Privatno međutim, Stojadinović je pričao da je postalo nemoguće raditi sa Dučićem u Rimu. Naravno, Dučić je o svemu imao drugačije mišljenje:   „Ovde gde sam ja prvi doveo u vezu Beograd sa Musolinijem (sa kojim se do sada opštilo preko Pariza) sad me odavde kreće Stojadinović koji verovatno ima svoje planove kojima bih ja stajao na putu”.

Dučić je premeštaj doživeo veoma teško, kao neku vrstu degradacije.   Rezignirano je zapisao u svoj dnevnik: „Moj bol je čisto moralni, intelektualni, estetički… ja sam ovde… preživeo… četiri godine stalne ekstaze pred tri hiljade godina ovog grada… Da Luj XIV ili Marko Aurelijus vladaju mojom zemljom, ostavili bi me u Rimu do mog poslednjeg dana života”. 

Opisao je i poslednje susrete sa rimskim vlastodršcima, sa kraljem, premijerom, ministrom. „Koliko verujem da Musolini žali moj odlazak iz Rima, toliko sam siguran da je grof Ćano ili ravnodušan ili čak zadovoljan”. Koliko je bilo Dučićevo ogorčenje vidi se i po načinu kojim je u dnevniku u najgorim crtama opisao svog naslednika (poslanika B. Hristića): „Za glavu manji i za pamet niži od svih drugih ljudi. Bez ikakvog štiva i bez senke duha…  Bio bi nesrećan izbor i da predstavlja Abisiniju a ne Jugoslaviju.”

   Ipak gorčinu odlaska iz Rima knez Pavle i Stojadinović su slavnom piscu zasladili, unapredivši ga u rang prvog jugoslovenskog ambasadora (ili „poklisara” kako je to Dučić voleo da kaže koristeći stari dubrovački izraz) u istoriji Srbije i Kraljevine Jugoslavije. Do tada, Jugoslavija je imala samo poslanstva i konzulate. U Bukureštu je 1937. godine otvorena naša prva ambasada. Dučić će često s ponosom isticati kako je on „prvi i zasada jedini jugoslovenski poklisar”!  

   Međutim, ambasadorskim zvanjem mogao je da se diči samo do 1940. godine. Tada je premešten u Madrid i tako vraćen u niže zvanje poslanika. Nije velikan za male ljude, rekao bi razočarani Dučić.

 (Fotografije su iz Arhiva Jugoslavije i SANU)


Autor:  Duško Lopandić
Uzvor: Politikin Zabavnik 

Kratka biografija Jovana Dučića

Pogled na manastir Nova Gračanica i Trebinje.  Photo by Ranko Slijepcevic
Pogled na manastir Nova Gračanica i Trebinje.
 Photo by Ranko Slijepcevic
Pesnik je počivao šest decenija u SAD, nakon čega su njegovi zemni ostaci preneseni u otadžbinu i položeni u kriptu manastira Nova Gračanica iznad njegovog rodnog Trebinja 2007. godine.

Porodica Jovana Dučića
Porodica Jovana Dučića

1874. godina
Mnogi spore podatak da je Dučić rođen 05.02.1874. godine u Trebinju (Hrupjela). Pero Slijepčević je zabilježio da se Dučić rodio 05.02.1871. Ista godina navodi se u i u Leksikonu pisaca Jugoslavije- (Todor Kruševac) – ali se mijenja datum- 17. Februar.
Međutim, pretpostavka da li je Jovan rođen 1871. ili 1874. godine, neće mnogo uticati na sve ono što se može reći o ovom velikanu pisane reči. No, nedvosmisleno je da je Jovan rođen u siromašnoj seljačkoj porodici, u podnožju brda Leutar u selu Podglivlje, u kamenoj kući na sprat; od te kuće danas postoje samo zidine i stari čempres ispred vrata…

Kuća u kojoj je živeo Jovan Dučić, Trebinje
Kuća u kojoj je živeo Jovan Dučić, Trebinje
Dučićev otac Andrija, bio je trgovac. Poginuo je u hercegovačkom ustanku (sahranjen na Posatu- Dubrovnik, u zajedničku grobnicu). Jovanova majka bila je Joka koja se prvi put udala za Šćepana Glogovca sa kojim je imala sina Rista i kćer Soku (Risto će biti taj koji će svom polubratu Jovanu omogućiti školovanje). Drugi put se Joka udala za Andriju Dučića iz Podglivlja sa kojim je rodila kćer Milu i sina Jovana.

Poslije očeve smrti 1878. sva briga oko djece pala je na pleća majke Joke. Uz makstmalne napore i odricanja Joka je uspjela da djecu odhrani i odgoji.

Jovan raste u sredini gdje su gusle bile i ostale prvo i osnovno obrazovanje svakog Hercegovca pa i Jovana. Priče o Trebinju i staroj Travuniji, o Dubrovniku i njegovoj gospoštini, o Mlečanima i Turcima, hajducima i uskocima imale su i te kakav uticaj na Jovanov intelektualni razvoj. Trebinje i njegovu okolinu u srcu je nosio do kraja života a o svojim zemljacima uvijek je imao najljepše mišljenje. Jednom prilikom je napisao:

“Vjerujem da su od sviju ljudi u našoj zemlji, Hercegovci po prirodi najučtiviji, najmanje skloni spletkama. Njihova uboga pokrajina napravila ih je skromnim, pobožnim i umerenim…

Jovanka, majka Jovana Dučića
Jovanka, majka Jovana Dučića
Jovan Dučić kao dečak
Jovan Dučić kao dečak

1884. godina

Osnovnu školu Jovan završava u Trebinju. Zbog vrlo teških uslova za život; Jovan sa majkom napušta Trebinje i prelazi u Mostar, gdje ga prihvata njegov polubrat Risto Glogovac. U Trebinju ostaje Jovanova sestra Mila koja je bila udata za Rista Ćelovića iz sela Zasada.
U Mostaru Jovan nastavlja trogodišnje školovanje u trgovačkoj školi, a u slobodno vrijeme pomaže polubratu Ristu u trgovačkoj radnji. 
1886. godina
U Somborskom listu „Golub“, Dučić objavio svoju prvu pjesmu („Samohrana majka“). Tih dana po slomu srpske pobune protiv okupatorske Austrije, počinje kulturni rat protiv nje. Na prvoj svetosavskoj proslavi u Mostaru 1887. god Jovan obučen u narodnu nošnju (kako kaže njegov prijatelj Voislav Šola — sav u zlatu narodnog odijela) sa velikim uspjehom recituje prolog Subotićeve drame “Krst i Kruna.”

Kratka biografija Jovana Dučića
Somborski “Golub”

1887. godina
Ranog proljeća 1887. Jovanu umire sestra Mileva (Mila). Ta ga smrt teško pogađa i on piše pjesmu posvećenu sestri:

Spusti se blago veče,
Umukli ptičiji glasi,
A na tvom grobu, sejo,
Pošljednja s zora gasi
Pa suši čistu rosu
Na grobu što se sije;
Majčine suze to su
To bistra rosa nije…

U novosadskom „Nevenu“, objavio svoje pjesme. Narednih godina, češće će objavljivati u časopisima „Bosanska vila“ i „Nova Zeta“. Prve pjesme koje mu je “Neven” oblavio dale su mu poleta i snage da se njegovo ime narednih godina objavljuje na stranicama “Bosanske Vile” i “Cetinjske Zore”.

Kratka biografija Jovana Dučića
Neven i Bosanska vila
1890/91. godina
Upisao se u prvi razred Učiteljske škole u Sarajevu.

1893. godina.

Godine 1893. Jovan dobija diplomu učitelja. Za vrijeme školovanja naročito se ističe u poznavanju maternjeg jezika, istorije i književnosti. Postavljen je za učitelja u Srpskoj osnovnoj školi u Bijeljini, 1893. pojavljuje se sa nizom nacionalnih članaka u Sarajevu, Novom Sadu i Pančevu. Jedan je od zapaženih nacionalnih radnika i kao takav pada u oči policiji.

Jovan Dučić u Solnoku. Fotografiju je posvetio  Jovi Tupanjaninu, 29. jun 1894. 
Stara srpska OS iz 1838 (danas OS Sveti Sava) Bjeljina

U maju 1894. policija je izvršila pretres njegovog stana, jer je već ranije bio optužen zbog ometanja javnog reda i mira.

1894. godina
U Maju izložen policijskoj istrazi, a zatim optužen zbog „smetanja javnog mira i reda“.
Tada su policiji pale u oči dvije Jovanove pjesme. Prva je bila “Oj Bosno” sa stihovima:

Mučenice sveta…
Prkoseć buri grdnih vjetrova
Što t’zimom biju čarobnu grud,
Ti nosiš teret ropskih okova,
Ti nosiš sudbinu i udes hud…

Druga pjesma mu je bila “Otadžbina” u kojoj kaže:

Ne trza te užas bjede,
nit’ te trza užas rana,
Mirno spavaš mila majko,
teškim sankom uspavana.
Zarudiće ljepša zora,
Ljepšem dobu svanut dani…

Rešenjem Zemaljske vlade u Sarajevu Jovanu je zabranjeno vršenje učiteljske dužnosti u Srpskim školama na prostoru Bosne i Hercegovine. 

Iz legata Jovana Dučića

Otpušten iz službe i kažnjen zabranom „obavljanja učiteljske službe na Srpskim školama u Bosni i Hercegovini“. Izgleda da je uzrok ovom procesu bila poezija sa socijalno- patriotskom podlogom (pjesme „Oj Bosno“ i „Otadžbina“?!).

Nakon protjerivanja, zaposlio se kao učitelj u manastiru „Žitomislić“.
1895/96 godina

Aleksa Šantić
Aleksa Šantić

Naredne 1895/96. godine uspijeva da se zaposli kao učitelj Srpske pravoslavne škole u manastru Žitomisliću kod Mostara, ali mu ni tu vlasti ne daju mira. Jovan odlučuje da napusti učiteljski poziv. Vraća se u Mostar.

Sa saradnicima pokreće časopis Zora – list za zabavu, pouku i književnost u kojoj objavljuje niz zapaženih članaka i rasprava o knjigama, slikarima, događajima u kulturi i sl. Bio je saradnik, prevodilac (Puškin, Dode, Ljermontov, Merime, Hajne).
List je pokrenut u Mostaru 15. aprila 1896. i izlazio, dva puta mjesečno, do kraja decembra 1901. Prva dva godišta uređivali su Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, treće Aleksa Šantić i Jovan Dučić

Ljetopis „Matice srpske“ štampao Dučićeve Jesenje elegije.





1898. godina.
Nakon hapšenja udaljen iz škole. Ove i naredne godine, Dučić je samostalni urednik „Zore“.
1899. godina.
Mostarska sredina, bez obzira koliko se u njoj prijatno osjećao, sputava njegove ambicije i guši ga, on odlučuje da krene dalje. U ljeto 1899.
Jovan odlazi u Ženevu na studije književnosti i filozofije. Ovim se konačno ispunjava njegova želja za studijama u Švajcarskoj, gdje iste godine postaje predsjednik studentskog kluba VILA.

Jovan Dučić i Milan Rakić
Jovan Dučić i Milan Rakić

U Ženevu je otišao materijalno nezbrinut. Pored skromne ušteđevine, pomažu ga prijatelji a kasnije stiže potpora i od Srpske Vlade iz Beograda. No, najviše se izdržavao od svojih književnih radova i prevoda sa ruskog i njemačkog za Maticu Srpsku u Novom Sadu i časopise u Sarajevu.

Dučić sa velikim elanom proučava Francusku Književnost (zahvaljujući stipendiji srpske vlade, proveo je nekoliko mjeseci u Parizu). 31.12. Dučić stiže u Pariz gdje će ga diplomata K. Kumanudi upoznati sa pjesnikom Milanom Rakićem.

1900. godina.
Prvi pokušaj da objavi knjigu svojih pjesama nije uspio. U Bosanskoj vili štampan Dučićev esej o Svetozaru Ćoroviću.

U maju je umrla Dučićeva majka. Početkom Juna piše Milanu saviću u Novi Sad:

“Ne odgovorih Vam prije, jer za ovo vrijeme valjalo je da oplakujem jednu tešku nesreću. Prvog maja javiše mi iz Mostara da sam naprasno izgubijo moju jadnu majku, koju sam beskrajno volio. Njena smrt porazila me i oborila u postelju. Pišem vam ove retke poslije nekoliko dana groznice.

To neka me izvini u Vas. Ako ste podnosili slične udarce, razumećete me. Dobra i plemenita majka zauzima u duši djeteta toliko mjesta da za sobom zadugo ostavi jednu neutješnu pustoš. Pritom sam ostao potpuno sam. Na moj dolazak, moj povratak u otadžbinu sada čeka samo nekoliko ubogih grobova. Ako vam dodam da imam čast biti sin jedne poštene plebejske kuće, u kojoj s nama zajedno za polovinu vijeka pod istim krovom stanovaše nesreća i neprekidna borba, vjerovaćete koliko su mi ti grobovi rečiti. A svi grobovi su rečiti. Treba da u svaki položimo po parče srca, da ih poslije oplakujemo sa dubinom bola koji nas obara, a kojeg sam sada prvi put spoznao…”

Ljetne ferije provodi kod rođaka u Trebinju i prijatelja u Dubrovnoku i Mostaru. Po prolasku ferija ponovo se vraća u Ženevu, ali nezadovoljan mašta o Parizu. 19. decembra piše Grguru Jakšiću u Pariz i kaže: “…Sve je u redu kao sat! Predamnom stoji pasoš u najpotpunijem redu i ja nemam ništa osim da metnem nogu u uzenđiju i da Vam odjašem.”

Sa stipendijom Srpske Vlade ostaje u Parizu cijelo proljeće. Novac koji je dobio od Matice Srpske donekle je sanirao ljegovo materijalno stanje.

Jovan Dučić kao student u Ženevi 1901.
Jovan Dučić kao student u Ženevi 1901. 

1901. godina

U izdanju mostarske Zore objavo Pjesme (Jadranski soneti, Ciklu Leili, Moja pjesma, Jesenje elegije, Venecijanske večeri, Moja otadžbina). Skerlić ga dočekuje sa pohvalama „Najbolji mladi liričar u našoj književnosti“.

Iz Trebinja piše Šantiću:
„U Trebinju sam ti tako dobro da mi se još ne vraća natrag. Mjesto dva dana, bojim se da ne ostanem 12 dana. Sestra me jedva dočekala, a moj dolazak čitav je događaj za mirno i bezazleno Trebinje. Svijet mi se divi- kolik sam uzrastao! Ne znaš kako mi ti naivni komplimenti čine zadovoljstvo…
Trebinje je divno. Noći, kad su vedre, i Trebišnjica u noći sa sa slikom jablanova u njenom staklu, izgledaju kao mistične slike iz Berlina.

Iz legata Jovana Dučića
Iz legata Jovana Dučića

U jesen 1901. poslije školskih ferija, Jovan se ponovo vraća u Pariz, da bi se u maju 1902. godine vratio u Švajcarsku, da tamo kako sam kaže: “U tišini se odmorim i spremim za ljetošnje i jesenje ispite.”
U časopisu “Djelo” piše esej: “Spomenik Voislavu” (Iliću).
Književni su istoričari utvrdili da je taj tekst, u stvari, svojevrsni pjesnički program, njen moderni manifest. U tom eseju Jovan otvoreno tvrdi, Samo rđavi pisci ne podnose utjecaj…

O Jovanu tih dana piše Anton Gustav Matoš (1873—1914):  Ako Jovan Dučić nije do danas najbolji od mladih srpskih lirika, može to postati. On se razvija, raste, počeo je tek pjesnički samostalno živjeti… 

Jovan sarađuje u nizu listova i časopisa širom tadašnje Jugoslavije: Saradnik je Dubrovačkog glasa “Srđ”, koga tada uređuje Anton Fabris. Za “Srđ” Jovan piše članke i sitnije prikaze novih knjiga. U jednom pismu Fabrisa moli da pomogne njegovoj polusestri i kaže:

“Molim Vas da rukopis izađe onim pismom kojim Vam šaljem. Ja ću Vam u budućnosti slati više latinice. I još nešto i preko moje volje. Slušajte, dragi gospodine Fabris, pa makar se odmah odrekli moga prijateljstva.

Ima u Trebinju jedna žena, čija je kći bila nekada udata za nekadašnjeg načelnika Ćelovića, koja je bila nekada srećna, a koja je danas jadna. Ona je moja rodbina. Ja sam je vidio kada sam prije dvije godine bio tamo, i obećao sam da ću je pomagati koliko mogu u njene žalosne stare dane. I ja sam do sada plaćao njenu kiriju za stan, da je dobri hrišćani nebi izbacili na ulicu. Ovih dana trebalo bi da joj pošaljem 20-30 franaka; ona to čeka dan i noć od mene.

Slušajte, dakle, dragi gospodine i prijatelju. Ja Vam šaljem sve ove rukopise s molbom, ako možete iz “Srđa” da odvadite i da joj pošaljete i to na moje ime. Ja za se verujte ni u kom slučaju ne bi ništa tražio od “Srđa”, ali za ovu jadnicu nije me ni malo stid da vam zatražim… To je jedna sirotica koja sa jednom plemenitom gordošću i nijemom tugom podnosi svoju mizeriju čiju sudbinu niko ne zna koliko ja…”  

Jovan Dučić pred zgradom Poslanstva Kraljevine  SHS u Rimu
Jovan Dučić pred zgradom Poslanstva Kraljevine  SHS u Rimu 1901. 

Godine 1903. još je na studijama u Ženevi i u prepisci sa Grgurom Jakšićem zbog novčane krize. U prepisci je i sa maticom Srpskom u Novom Sadu interesujući se za sudbinu Puškinovih prevoda. Jedan je od najrevnosnijih saradnika “Srpskog književnog glasnika”.
U novembarskoj svesci 1903. godine objavljuje “Jadranske sonete”.

Jovan Dučić ispred fontane Delle Naiad u Rimu, 1914.
Jovan Dučić ispred fontane Delle Naiad u Rimu, 1914. 

 1904. godina.

U beogradskom narodnom pozorištu izvedena Dučićeva poema „Krunisanje Dušanovo“. U Berlinu, objavljen prevod njegove poezije na njemački jezik.
Početkom ljeta 1904. godine, stiže u Beograd i sastaje se sa ranije poznatim društvom: Skerićem, Stankovićem i Rakićem. 

U Srpskom književnom glasniku objavljuje svoje pjesme “Dubrovački pasteli” i “Dubrovački Polkisar”.

1905. godina.

U „Srpskoj riječi“ Dučić objavio esej o Bori Stankoviću.

U Decembru piše Milanu Saviću:

„Ja sam ti, entre nous, došao malo u nezgodan položaj… Imam da svršim za 7 mjeseci ali je moja stipendija svršila poranije nego ja. Možda će prijatelji uspjeti u B. da mi se produži. Ako ne, ja ću morati da stavim svoje pero na terazije i da se promučim žurnalističkim životom.”

Dučić u tom periodu već priprema eseje o Ćipiku, Kočiću, Vojnoviću, Rakiću…

Od 1.1.1905. godine vodi dnevnik u koji najviše bilježi o svojoj ljubavi. Zanemaruje studije i tako do kraja marta 1905. kada se gase njegove ljubavne avanture. Okreće se svakodnevnom poslu, učenju i ispitima.

Početkom 1906. godine, planira da napiše knjigu eseja o našim piscima. Iz Ženeve obraća se po tim pitanjima Petru Kočiću.

“Ja spremam, koliko mi je moguće u položaju kome sam (ni na nebu ni na zemlji, nego u Ženevi), ja spremam jednu kljigu Književne impresije… U njoj će izaći eseji o 1. Bori Stankoviću, 2. Ivi Ćipiku, 3. Petru Kočiću, 4. Ivi Knezu Vojnoviću, 5. Milanu Rakiću. Možda i jedan napis o Svetozaru Ćoroviću, Av. Stefanoviću i sličnim piscima o kojima valja neko da reče jednom bez laži koja nigdje nije odvratnija nego u književnosti i nigdje viče akreditirana nego u našoj književnosti gdje se niko ne zove svojim pravim imenom”.  

1906. godina.
U julu 1906. javlja se Aleksi Šantiću i pored ostalog kaže: “Ja sam postao ozbiljan čovjek, dragi moj Aleksa i govorim samo o moralu i pijem samo sifon…”

Letopis “Matice Srpske” tih dana štampa Jovanove pjesme: “Gama”, “Dubrovački karneval”, “Dubrovačko vino” i “Nirvana”.

1907. godina.

Završio je studij „koji se odužio“. Uz pomoć prijatelja iz Srpskog književnog glasnika, dobija posao u Ministarstvu inostranih djela (pisar).
U Letopisu “Matice Srpske”objavljeno više Dučićevih pjesama.
U Peterburgu i Moskvi štampani Dučićevi stihovi.
1908. godina.
Neko vrijeme Dučić radi u redakciji Politike (književna hronika).
U jesen u Politici, prtotestvuje povodom najave aneksije BiH. U danima aneksione krize Vlada ga šalje u Rim, gdje objavljuje brošuru Anestone della e dell Erzegovina e la questione Serbe.

1910. godina.

Imenovan za atašea Poslanstva u Carigradu da bi uskoro bio premješten na dvogodišnju službu u Sofiju, gdje se upoznao sa brojnim piscima, glumcima i slikarima.
U Sarajevskom listu „Srpska riječ“, objavljuje svoje tekstove pod naslovom „Pismo iz Bugarske“ (pseudonim „Krum“). U „Bosanskoj vili“ štampao esej o Kočiću.

1911. godina.
U izdanju Cvijanovića objavio Pesme (nagrada Zadužbine N. J. Marinovića).
U Srpskohrvatskom almanahu objavljuje tri pjesme i esej o Miloradu Mitroviću.
1912. godina.
Konačno, nakon više molbi, u avgustu, Dučić je postavljen za sekretara 5. klase poslanstva u Rimu.
1913. godina.
Balkanski rat. Dučić piše svoje patriotske stihove. U Glasniku objavljuje članak o knjizi Saputnicimi Isidore Sekulić.
Jovan Dučić u Atini, april 1916.
Jovan Dučić u Atini, april 1916. 

1914. godina.

Imenovan sekretarom 4. klase poslanstvau Atini. Dok traje Prvi svjetski rat, Dučić piše patriotsku poeziju (Ave Serbia…). Objavljivao je i u Srpskim novinama na Krfu.

Jovan Dučić u Solunu prilikom obilaska Solunskog fronta, u društvu sa Taškom 
Naumovim, Markom Kapelnikom i poručnikom Bajalovićem, 1. decembar 1917 

1918.- 1922. godina.
Dučić je sekretar prve klase Poslanstva u Madridu.

Jovan Dučić u društvu sa poslanikom Kraljevine SHS u Madridu
dr. Antom Tresić-Pavičić, Veleom, T. Ristićem 1921 

1919. godina.
Anica Savić Rebac u Novom Sadu, u Francusko srpskom klubu u svom predavanju o Dučiću naglašava:
Modernom srpskom poezijom dominuje velika pojava Jovana Dučića. Aristokratizam jedne rase viteštva našao je u njemu visoko umjetničkog izraza…. Dučić izražava jednu drugu stranu naše narodne psihe: ljepotu…
1920. godina.

Zajedno sa Julijem Beneševićem, Milanom Grolom, Miodrsgom Ibrovcem, Brankom Lazarevićem, Ivanom Meštrovićem, Matijom Murkom, Milanom Rakićem i Jovanom Cvijanovićem u Zagrebu pokreće časopis „Nova Evropa“.

1922. godina.
U ljeto se vraća iz Španije.

Agilan i ugledan u književnim krugovima Beograda (ignorišu ga samo mlađi pisci okupljeni u kafani Moskva). Nakon boravka u Dubrovniku i Trebinju gost je Sarajevskih književnika.

1923. godina.
Vraća se diplomatskoj službi u Atini (otpravnik poslova).

Zahvalnica patrijarha srpskog Dimitrija Jovanu Dučiću,
za prilog izgradnji Hrama Svetog Save na Vračaru, 17. jun 1923.


1924. godina.
Postaje dopisni član Srpske kraljevske akademije. Uslijedio je novi premještaj, imenovan je delegatom pri Ligi naroda u Ženevi.
U Književnoj republici Miroslav Krleža objavljuje pamflet o Dučiću:
„On je jedan od junaka naše rasne epopeje i jedan dokaz o misiji Beograda među onima koji još nisu rasno probuđeni. Kao diplomat, on je bio jedan među onima koji su na strani bili nosioci svih velikih odlika naše rase; njene sposobnosti za kulturu, njenih visokih mjera za etičke vrijednosti, njenog ponosa u energiji za život, njene volje za afirmaciju, njene lakoće za asimilaciju. On je u Rimu bio Italijan, u Parizu je bio Francuz, u Londonu je bio Englez, kao što je u Beogradu bio Beograđanin ili u našem Zagrebu Zagrepčanin- Kosmopolita…

Jovan Dučić sa gimnazijalkom iz Zemuna i g-đicom K. Avakumović
na izletu u Halandri kod Atene, 23. april 1924.
1926/27. godina.
Dučić je otpravnik poslova u Kairu, gdje će početi da piše „Blago cara Radovana“. Sa Meštrovićem obilazi piramide…

U Spskom književnom glasniku objavljuje putopis iz Švajcarske, a u Politici piše o Rimu.
Jovan Dučić u Kairu, 1926.
Jovan Dučić u Kairu, 1926.

1927. godina.
Penzionisan zbog „Ženevske afere“.

Tada je u našu je prestonicu stiglo pismo od izvesne gospođe Vogel iz ženevske ulice Rue Ferme No 9, upućeno ministru spoljnih poslova gospodinu dr Ninčiću, gde je pretpostavljenom Jovanu Dučiću uputila teške optužbe. Dotična gospođa, ucveljena majka jedne mlade devojke, javljala je da je gospodin Žan Dučić, izaslanik naše “cenjene zemlje u Društvu naroda, okaljao čast njene porodice”.
U njihovoj kući je priman sa simpatijama, postao je član porodice. Posle petomesečnog gošćenja, čim je saznao da je njegova ljubavnica Antoaneta rodila dete, zbrisao je bez traga i glasa! Obeščašćena porodica, navodi se dalje u pismu, povešće sudski postupak za utvrđivaje očinstva, kako bi naterali gospodina Dučića da prizna svoje delo.

Neko je Dučiću pokušao da “namontira” ovu neprijatnost i uspeo je da dokaže uz svedoke da je dotična dama bila lakog morala i stalni posetilac noćnog lokala “Laidot”. Tužiteljka je izgubila spor, jer je Jovan Dučić došao u Ženevu u januaru, a Antoaneta se porodila već u junu 1925. godine!
 Ženevski ljubavni slučaj Jovana Dučića postao je svetski trač. Bio je senzacija kojom su se zabavljali mnogi evropski listovi, čak i afrički. Najpre su ga iz Ženeve sklonili, a potom, posle još jednog skandala ostao je i bez redovne službe! [2] 

Jovan Dučić u svom kabinetu u veleposlanstvu
Kraljevine SHS u Kairu 1927.

1928. godina
Javlja se u štampi i književnim časopisima.
 U tekstu Kultura našeg seljaka podvlači:
„U Srbiji je država seljačka, dinastija seljačka, vojska seljačka a seljačka literatura pod imenom narodnih pesama i narodnih pripovedaka dala je nama pesnicima sve obrasce figura i metafora, savršen metar i ritam stiha, često čak i bezazlene ali lepe rime…“

U antologiji moderne srpske poezije na Mađarskom jeziku (Bazsalikom, Debreceni i Senteleki), Dučić je najzastupljeniji pjesnik.

U razgovoru sa Branimirom Ćosićem, Milan Rakić kaže:
„Za mene je svaka pesma Dučićeva bila veliki događaj; zamislite, čitati na našem jeziku jednu pesmu dovedenu do savršenstva. Pojava Dučićeva, bila je za naše ljude čitavo otkrovenje…“
Čest je gost u kući trgovca Luke Ćelovića gdje se nalazi sa zemljacima iz Trebinja. Stanuje u hotelu Bristol, navraća u Rusku „Liru“.
Jovan Dučić u Beogradu, 1927.

1929. godina.
U proljeće ove godine izlazi prva knjiga Dučićevih Sabranih dela, I- V (posvećena Šantiću i Šoli), Pesme sunca (predgovor Bogdan Popović). Drugu knjigu, Pesme ljubavi, Dučić je posvetio Slobodanu Jovanoviću.

U Srpskom književnom glasniku Isidora Sekulić piše:

„Sabrano delo Jovana Dučića posvedočiće da je ono sastavni dio naše klasike, sem po visokim umjetničkim vrednostima još i po nečem što je kod nas svejedno retkost u životu i radu; disciplina. Dučić je učenik Francuza, ljudi kod kojih su se delomično sačuvale metod rimske discipline. Dučićeve pesme se znaju napamet u pregrštima; one su, što poezija najviše može, ušle ne samo u naš unutrašnji, nego i u naš svakidašnji život…“

Kralj ga vraća u diplomatiju. Opet je postavljen za otpremnika poslova u Kairu.

Bogdan Popović piše o Dučiću:
„Obrada pesničkih tema, u dučićevoj poeziji, stoji još više- vrlo visoko; mestimice, i u jednom naročitom pravcu, ona je na najvećoj visini… Bilo da opisuje, bilo da iskazuje osećanja, bilo da kazuje misli, njegova dikcija je- reč je uvek o o najlepšim pesmama- skroz i svestrano umetnički čista, blistava, sugestivna, puna stilističke invencije, puna melodije, ritmičkog poleta, sažeta gde treba, sjajno razvijena pojedinosti, logična u sastavu cele pesme…“
Izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.
Iz legata Jovana Dučića

1931. godina.
U Julu boravio u Parizu.
Imenovan poslanikom u Budimpešti. U vlastitom izdanju objavljuje:“Blago cara radovana“.

1932. godina.

U Pravdi štampan njegov članak Srpska mistika i Meštrović.

Jovan Dučić, poslanik Kraljevine Jugoslavije
 u Budimpešti, 1932.

1933. godina
Imenovan poslanikom u Rimu i odlikovan Ordenom Svetog Save I reda.
Kralj Aleksandar imenuje Jovana Dučića poslanikom u Rimu
Kralj Aleksandar imenuje Jovana Dučića
poslanikom u Rimu
1934. godina
U Trebinju (28. i 29.maja) otkriven spomenik Njegošu, rad vajara Tome Rosandića. Dučićev poklon rodnom gradu (prvi spomenik Njegošu).

Spomenik Njegošu u Trebinju

1934. godina
Pero Slijepčević, Jovan Dučić i Aleksa Šantić, zemljaci, prijatelji, spominju se zajedno kao Dioskuri. Umnogome su oprečni jedan drugome.

Šantić je pravi hrišćanin – Dučić pagan izričit;
Šantić pesnik pregora i žrtve – Dučić života i osvajanja; Šantić zaljubljen u svoju zemlju – Dučić u nomadsko oslobođenje od svih veza uopšte;
Šantić, demokrat, ljubi seljakove ruke hraniteljke – Dučić aristokrata, jedva ako je i spomenuo reč seljak, a još manje reč radnik. Šantić sav ogrezao u svome Mostaru – Dučić je od sve naše zemlje mogao zadržati samo Dubrovnik, naš gospodski grad u njavišem smislu reči, i još naše more, zato što je more.
Inače, niti se u toj poeziji nalazi specifično našeg pejzaža, ni karakterističnog našeg tipa. Šantić je prilazio: od srpske nacije u Mostar, od Mostara u Pariz, od Pariza u Kozmos. Šantić se hvali što su mu bar dedovi sa sela, ako nije on;
Dučić u jednoj od najlepših i sigurno najsrdačnijih pesama, želi „leteti, leteti visoko… Vitlat se kao omađijan soko… Da ne pamtim nisko rađanje pod mrakom“.

Šantićeva muza vodi narod:
        Ustaj i crnu odeždu obuci,
        Svijetli putir ponesi u ruci
        I krepkom vjerom moj narod pričesti!
   
dok Dučić ovako svoju opominje:
        Mirna kao mramor, hladna kao sena,
        budi odveć lepa da se sviđas svakom,
        „odveć gorda da bi živela za druge“…
1935. godina
U Trebinje stigao novi Dučićev dar. Riječ je o „Pošiljci raznih mermernih kopova, tri kamene česme kao i dve spomen ploče“ (15 sanduka, 5.000 kilograma, „knjige , mramorni i željezni predmeti za javnu zbirku). Svi ovi predmeti, u jesen 1935. izloženi su u sali Opštine.
Nacrt za pomenik „Herojima i mučenicima za slobodu“ Jovan Ducic
Nacrt za pomenik „Herojima i mučenicima za slobodu“

1936. godina

Dva puta se sastao sa Grofom Ćanom, italijanskim ministrom inostranih poslova i zetom Musolinija. Tom prilikom javio je u Beograd da Ćano otvoreno traži savez sa osovinom Rim-Berlin. Nakon više susreta, sklopljen sporazum u političkoj i trgovinskoj sferi između Italije i Jugoslavije.

Jovan Dučić u svečanim kočijama ulazi u Kvirinal
da preda akreditivna pisma italijanskom kralju, Rim, 1933.

1937. godina

Dučić napušta Rim...
Moj bol je često moralni, intelektualni, estetički. U ovom gradu na svakoj fasadi ima takmičenja, na svakoj fontani ukusa, na svakom spomeniku ideje, na svakom raskršću slave i pobjede. Sve opominje, uzdiže i upoređuje, nadvisuje. Vera i pravo, herojstvo i ponos, ljubav za zemlju i za slavu, sve se to izrazilo po spomenicima ovog najljepšeg grada na zemlji… Ja sam ovde posle dvije godine (1913-14) proživio sad opet nove četiri godine (1933-1937) stalne ekstaze pred tri hiljade godina ovog grada gdje su Vjera i Pravo, pravo pagansko i vjera hrišćanska, podigli svoje tvrđave do neba.


Postavljen je za poslanika u Bukureštu.
U atmosferi srdačnosti i povjerenja, uz redovne poslove, često je društvu rumunskih umjetnika. Izabran je za počasnog člana Društva rumunskih književnika.
U Bukureštu prevođeni Gradovi i himere, Blago cara Radovana i Plave legende.
Italijanski kralj Vitorio Emanule III odlikovao Jovana Dučića (Cavaliere di gran Croce decorato del gran cordone!).

1938.  godina
Na vijest o smrti Milana Rakića, Dučić napisao (Srpski književni glasnik):   
Mi smo baš doba cvetanja slobodnog stiha (1895-1915)… pisali u najstrože vezanim strofama i odmerenim stihovima. Nismo išli za vremenom. Ali je vreme pošlo za starim dobrim pjesničkim osvjedočenjima: danas već slobodni stih je izašao iz mode, i najbolji pesnici poslednjih godina vraćaju se staroj estetici, strogoj strofi, ritmu i sliku, kao u doba najpredanijih parnasovaca…

Petog avgusta iste godine, povodom dvadesetogodišnjice oslobođenja Trebinja, otkriven spomenik „Herojima i mučenicima za slobodu“. Spomenik je izgrađen prema Dučićevom nacrtu, podignut je njegovim novcem. U septembru je došao u Trebinje i prisustvovao osvećenju temelja za novu gimanziju. (Ovo je bio Dučićev posljednji susret sa Trebinjem).

Spomenik „Herojima i mučenicima za slobodu“ u izgradnji

Spomenik „Herojima i mučenicima za slobodu“ 

Krajem 1938. rumunsko poslanstvo podignuto je na nivo ambasade. Dučić je tako postao prvi poslanik koji je unaprjeđen u zvanje ambasadora. Beogradska štampa je izvijestila da je g. Dučić napravio prijem kakav ova prestonica ne pamti..

1939. godina 
Pred Uskrs posjetio Tursku.
U ovom periodu Dučić revnosnije skuplja građu o grofu Savi Vladislaviću.
SKZ u Beogradu objavljuje Gradovi i himere. Pisma iz Švajcarske, Francuske, Grčke, Italije, Španije, Palestine i Egipta).

Nacrt za fontanu u Trebinju

1940. godina

U maju, Dučić je postavljen za poslanika u Madridu i Lisabonu (sjedište u Madirdu).

Njegov sekretar, slikar Peđa Milosavljević, kasnije je zapisao:
U doba kad smo se upoznali bio je to čovjek u zrelim godinama na pragu starosti. Imao je punih sedamdeset godina. Povremeno je poboljevao. Bio je umeren u jelu i piću. Vino je cenio kao eliksir, nikako kao piće. Svakod dana u 17 časova služio je čaj svim svojim saradnicima i službenicima u salonu poslanstva ili svom kabinetu… Propovedao je umerenost u jelu i govorio da je greh i pomisliti na bolju ishranu od osrednje.

Ivo Andrić, tada ambasador u Berlinu, šalje mu svoje „Pripovjetke“, uz posvetu:

Dragom gospodinu Dučiću, neka vam ova moja crvena knjiga kaže ovo:
„Vaše delo je postalo svojina jednog naroda: vašim delom se zaklinju pokolenja. Ali, kad bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno vaše ime i izgubljeno vaše delo, tvrdo verujem da bi mladići i devojke ih dalekih naraštaja htijući da izraze ono što je najlepše u njima od bola do ljubavi progovorili jezikom vaše poezije, našli iste, vaše reči i usklike. To je sudbina velikih pesnika“.
Jovan Dučić, poslanik Kraljevine Jugoslavije
 u Bukureštu 1937.

1941. godina
Pošto su uspostavljeni diplomatski odnosi španske sa NDH, Dučić je napustio Madrid i prešao u Lisabon.
U ovom gradu, u hotelskom kaminu, prama izjavi činovnika Milenka Popovića, spalio je svoj madridski testament i napisao novi, u kome je sve ostavio Trebinju [Dučićeva zamisao o Trebinju kao gradu kulture

Jovan Dučić, veleposlanik Kraljevine Jugoslavije u Bukureštu, posle predaje akreditivnog pisma, na dvorskom stepenicama 1939.
Jovan Dučić, veleposlanik Kraljevine Jugoslavije u Bukureštu,
posle predaje akreditivnog pisma, na dvorskom stepenicama 1939.

Otputovao je iz Evrope tužan….Hidroavionom, ogromni američki kliper, plivao je po reci Težo, nekih stotinu metara od obale na kraju dugog gata. Izdaleka, sa brda, spuštao se suton, kao neka bolesna izmaglica….
Definitivno napustivši diplomatsku službu, u avgustu našao se u SAD. Smjestio se kod svog rođaka Mihaila u gradu Geri (Indijana).
Povremeno, putovao je u Čikago, Njujork, Pitsburg, Vašington… Zbog bolesti, u septembru nije mogao da dođe na parastos kralja Aleksandra.

Moje je zdravlje pokolebano događajima u našoj zemlji i sveti toliko da mi je sad potreban odmor i nega u jednom sanatorijumu u Mičigenu gde idem ovih dana sa Rođakom Mihailom Dučićem i gde ću se nalaziti za vreme vaše proslave.

Jovan Dučić u Americi
Jovan Dučić u Americi


„Vila na jezeru“ kuća u kojoj je Dučić proveo svoje poslednje godine, postala je centar okupljanja Srba iz tog dijela SAD. U tom ambijentu Dučić je napisao i patriotsku, kasnije anatemisanu pjesmu Vrbas i svoje publicističke radove “(„Dr Vlatko Maček i Jugoslavija“, „Jugoslovenska ideologija“, „Federalizam ili centralizam“ i političke tekstove za Srbobran.

U pismu Radoju Kneževiću, ministru Dvora, Dučić podvlači:
Mi prisustvujemo.. ne samo katastrofi naše nesrećne države, osnovane na laži i izdajstvu, nego i rasulu jednog društva koje je moglo biti blizu velikim ostvarenjima u svakom pogledu….

Uz napade koji stižu iz hrvatskih emigranstkih krugova, uz stalni pritisak levičara, Dučića osuđuju njegove dojučerašnje kolege. Milan Grol, ministar u izbjegličkoj vladi, skreće pažnju Slobodanu Jovanoviću na slučaj Dučićev koji je sa svom svojom bezobzirnom kampanjom protiv Jugoslavije i protiv vlade, još aktivan činovnik – na bolovanju ambasador.
Dučićeva politička djelatnost, u krugovima vlade, biće ocijenjena kao rušenje Jugoslavije.
1942. godina
Dučić, u Pitsburgu u izdanju Amerikanskog Srbobrana objavljuje monografiju o grofu Savi Vladislaviću – Raguzinskom
1943. godina
Prvog aprila Dučić se razbolio (španska groznica) Ubrzo dobio je zapaljenje pluća…
Umro je na Blagovijesti 7. aprila (srijeda 1:30 poslije ponoći)
U subotu 10. aprila, poslije opijela u crkvi Sv.Save njegovo tijelo, položeno je u spremište Calvarz groblja u Gagu.
Na pjesnikov odar položen je samo vijenac Kralja Petra II i vijenac porodice.
Na dan sahrane svjetlo dana ugledala je njegova Lirika.
13.9.1943. Dučićevi zemni ostaci prenesni u portu manastira Sv. Save u Libertvilu.

Pesnik Jovan Dučić je preminuo 10. aprila 1943.
Pesnik Jovan Dučić je preminuo 10. aprila 1943.

2007. godina
Pesnik je počivalo šest decenija u SAD, nakon čega su njegovi zemni ostaci preneseni u otadžbinu i položeni u kriptu manastira Nova Gračanica iznad njegovog rodnog Trebinja 2007. godine.

Poslednja Dučičeva želja
Poslednja Dučičeva želja 

Grad u pokretu Trebinje
[2] Tajno sa princezom

DUBROVACKI REQUIEM

DUBROVAČKI REQUIEM

Taj dan tako tužno zvonila su zvona,
Bolnu neku pesmu iz metalnog grla.
Nasred katedrale ležala je ona,
Kao Iluzija koja je umrla.

Tako plava, tužna. U belom odelu,
Legla je međ ruže i mirtino cveće.
Redovi vlastele na dugom opelu
Stojali su nemo i držali sveće.

U oknima crkve tiho, neosetno,
Poče dan da gasne, kad svršiše setno
Duge bolne psalme sveštenici sedi.

A polazak kada zapevaše zvona,
I kad mirno kovčeg podigoše bledi,
Tada, kao u snu, osmehnu se ona.

Dubrovacki requiem, Jadranski soneti, Jovan Ducic, pesme,

ДУБРОВАЧКИ REQUIEM

Tај дан тако тужно звонила су звона,
Болну неку песму из металног грла.
Насред катедрале лежала је она,
Као Илузија која је умрла.

Тако плава, тужна. У белом оделу,
Легла је међ руже и миртино цвеће.
Редови властеле на дугом опелу
Стојали су немо и држали свеће.

У окнима цркве тихо, неосетно,
Поче дан да гасне, кад свршише сетно
Дуге болне псалме свештеници седи.

А полазак када запеваше звона,
И кад мирно ковчег подигоше бледи,
Тада, као у сну, осмехну се она.

SELO

SELO
Iz Trstenog

Vitorog se mesec zapleo u granju
Starih kestenova; noć svetla i plava.
Kô nemirna savest što prvi put spava,
Tako spava more u nemom blistanju.

Čempresova šuma bdije; mesec na nju
Sipa svoje hladno srebro; odsijava
Modro letnje inje sa visokih trava.
Zatim krik. To kriknu buljina na panju.

Ribarsko seoce poleglo na stenu,
I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu
Jedva se nazire, kô kroz uspomenu.

Sve je utonulo u tišinu večnu.
Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko
Izbija časovnik kog ne čuje niko.

СЕЛО
Из Трстеног

Виторог се месец заплео у грању
Старих кестенова; ноћ светла и плава.
Кô немирна савест што први пут спава,
Тако спава море у немом блистању.

Чемпресова шума бдије; месец на њу
Сипа своје хладно сребро; одсијава
Модро летње иње са високих трава.
Затим крик. То крикну буљина на пању.

Рибарско сеоце полегло на стену,
И сишло у затон; и кроз маглу млечну
Једва се назире, кô кроз успомену.

Све је утонуло у тишину вечну.
Ни шума, ни гласа; само једнолико
Избија часовник ког не чује нико.

Tamo gde ostade Dučićeva duša

Mladi učitelj Jovan Dučić u Bijeljinu je došao između Velike i Male Gospojine 1893. godine iz Sombora, čim je završio učiteljsku školu. Stigao je sa reputacijom darovitog pjesnika, jer je već sarađivao u poznatim časopisima “Bosanska vila”, “Nova Zeta”, “Golub”, “Vesnik”..


26.08.2008 16:20 | Tihomir Nestorović
Počeo je učiteljovati, a onda ga u tihoj varošici stiže pravo pjesničko usudište – ljubav. Na Svetosavskoj svečanosti u hotelu “Drina” upoznaje Magdalenu Nikolić, kćerku rano preminulog Jovana Nikolića, o kojoj se brinuo njen djed po majci, poznati bijeljinski trgovac Pero Živanović, čije je prezime kasnije dodala svome krštenom. Pod njim je u “Bosanskoj vili” objavljivala svoje pjesme.
Maga je bila lijepa djevojka, tek svršena učenica Trgovačke škole. I planula je strasna, lirska i jedinstvena ljubav između čudesne Semberke i stasitog Hercegovca.

Sudbina je htjela da se Maga i Jovo ubrzo, ne svojom voljom, razdvoje. Zvanično je zabilježeno da su policijske vlasti u Bijeljini, po nalogu kotarskog predstojnika, u maju 1894. godine, pretresle stan mladog učitelja Dučića, i tom prilikom nađene su dvije njegove pjesme “Oj, Bosno!” i “Otaybina”.
Dučić je odmah morao napustiti Bijeljinu. I svoju Magu – sa kojom se, najvjerovatnije, tajno vjerio prethodne godine. Poslije  progona iz Semberije Zemaljska vlada u Sarajevu juna 1894. godine zabranjuje mu vršenje učiteljske dužnosti u svim srpskim školama u BiH. Ipak on uspijeva  da dobije namještenje u manastirskoj školi u Žitomisliću i počinje da se dopisuje sa svojom vjerenicom Magom. Njihova korespondencija nastavljena je i kasnije, kada je prešao u Mostar, gdje je od 1895. do 1899. godine bio učitelj u srpskoj školi. Iz Žitomislića, 29. novembra 1894. godine, pjesnik piše:
 “Kad sam otišao iz Bijeljine i poljubio se s tobom, a ja sam se zarekao Bogom i životom da moja usta neće poljubiti nikog više dok tebe ne poljube kao svoju. Od tog časa, tako mi Bog pomogao, moja usta ne dotakoše se ničega, a ne kao što mi ti reče da se ja ljubim. A tim sam se čisto ponosio i to mi beše nešto milo…”
U nekim pismima on je naziva “jedinom na svijetu, rajem u grudima i srećom svedržećom”. Najveći dio te Dučićeve korespondencije sačuvan je.
Magdalena se po odlasku Dučića zakapijala u veliku kuću. Mnogo prstiju je bilo upleteno u ovu ljubav, a ispaštali su samo njih dvoje – ni krivi ni dužni. Nikada, izgleda, nisu mogli jedno drugom da objasne šta im se, zaista, sve to dogodilo i zašto je oko njih baš sve to tako nerazumljivo, nepojmljivo. Dučić nije došao svojoj Magi, a ni u Bijeljinu nikad više. A Magdalena ga je čekala o  mnogo Božića, sve do 1956. godine, kada se, u dubokoj starosti, upokojila. Vele, da je godinama, kao sjenka, tumarala po toj starinskoj pustoj kući, čekajući Dučića. Da joj je došao, možda bi mu rekla da nikada nije “navaljivala da se uda”. Posebno ne za nekog bogatog Brčaka, niti za D.K. kojeg joj Dučić pominje u jednom svome pismu.

Čekala ga je cijeli svoj vijek – i nije ga dočekala. A bilo je mnogo ljubavi – na obje strane – a bili su mladi i lijepi.
Knez pjesnika Jovan Dučić – bio je Semberac skoro onoliko koliko je bio i Hercegovac – u ravnici između dvije rijeke tankoćutno je voljen.
I Magina kuća u Bijeljini, kao i ona znamenita u Veroni, ima balkon – još jedna sličnost između besmrtnih ljubavnika: Romea i Julije. Prije nekoliko godina, tridesetak metara dalje od Magine kuće radnici Komunalnog preduzeća u Bijeljini potkresivali su drveće – na mjestu jedne odsječene grane pojavio se jasan i prepoznatljiv lik Isusa Hrista. To drvo je sada postalo malo svetilište.
O velikoj ljubavi dvoje pjesnika i sada se u ovoj ravnici pripovijeda.
Rodna kuća 
U Bijeljini, gotovo u centru grada,  se i sada nalazi Magina rodna kuća, dosta oronula, naročito iznutra. U njoj je, može se pouzdano zaključiti na osnovu njihove prepiske, stanovao i sam pjesnik.
Potvrda ljubavi
Koliko je Maga voljela Dučića potvrđuje i spomenik na groblju Pučile. Na kamenu je uklesano (a tu su i imena još četiri člana Nikolića) “Maga Nikolić – Živanović, 1874 – 1957, sama pjesnik i pjesnika Jove Dučića prvo veliko nadahnuće”.

Magina kuća tragična kao i njena ljubav

20.10.2011 22:00 | Tihomir Nestorović

BIJELjINA – Najznamenitija građevina u Bijeljini, kuća u kojoj je nekada živjela Magdalena Nikolić-Živanović, velika ljubav Jovana Dučića, danas izgleda tragično, skoro i kao priča koju nosi.

Uspomena na veliku ljubav propada, a nedavno je bila zapaljena. Krov je izgorio, pa je sada to ruglo u centru grada, koje svi žale, ali niko ni prstom da mrdne da se kuća ljubavi popravi.
A mnogi se u Bijeljini ponose što je njihov grad poznat po Magi i Jovanu. I ništa više od toga da učine. Doduše, Književni klub “Jovan Dučić” postavio je spomen-ploču na kuću, koja je i tada bila ruina. Godinama su se u njoj sklanjali beskućnici i lutalice. A onda je, u septembru, buknuo požar.

Zabilježeno je da su se na svetosavskoj svečanosti u Bijeljini 1894. godine zbližili mladi učitelj Jovan Dučić i djevojka Magdalena iz ugledne trgovačke porodice. I
skra ljubavi je raspalila veliki plamen. Po jednoj verziji Maga i Dučić su se tajno vjerili. U provincijskom gradu tako nešto, posebno ljubav Nikolićeve i učitelja Hercegovca, nije mogla da ostane tajna.

Njihova veza mnogima je zasmetala, a posebno njenom djedu, jer je htio da se njegova unuka bogato uda. Uslijedili su policijski pretresi Dučićevog stana. Pronađene su neke, za to vrijeme, inkriminisane pjesme, pa je učitelj, zbog rodoljubive poezije, protjeran sa zabranom rada u školama tadašnje BiH.

Magdalena ostaje sama u Bijeljini, čekajući da joj se nekad vrati njen pjesnik. Do njihovog ponovnog susreta nikada više nije došlo. Doduše, stizalo je dosta pisama iz Hercegovine u kojima mladi Dučić izražava pregolemu ljubav prema Magi, ali kasnije i to prestaje.

Postoji i priča da je djed Pero Magdalenu doveo pred ikonu i zatražio da se zakune da se neće udati za Dučića, siromašnog učitelja. Po toj priči ona se zaklela da se nikada neće udati.
I nije se udala. Pisala je poeziju, a inspiracija za njeno stvaralaštvo bio je Dučić. Ostala je poznata i po potpisima svojih pjesama Maga Ž. ili Maga Živanović.
Poslije odlaska Dučića Maga se zakapijala u djedovoj kući, u centru Bijeljine. Mnogo prstiju je bilo umiješano u ovu veliku ljubav. Ispaštali su samo njih dvoje, bez mogućnosti da jedno drugom kažu šta im se to dogodilo.
Zašto je sve oko njih i njihove ljubavi sve tako nepojmljivo i nerazumljivo. Magdalena se upokojila 1956. godine u osamdesetoj godini života. Sve vrijeme bila je sama, sa sjećanjima na svoju veliku ljubav.
Dučićevo prvo nadahnuće

Na nevelikom spomeniku u bijeljinskom groblju Pučile, tamo gdje su sahranjivane najuglednije porodice, stoji uklesano “Ovdje počiva Magdalena Nikolić-Živanović, prvo nadahnuće pjesnika Jove Dučića i sama pjesnik”.
Taj epitaf na bijeljinskom groblju i oronula kuća njenog djeda, u kojoj je samovala sav svoj vijek, te nekoliko sačuvanih pisama, jedini su svjedoci velike ljubavi koja je u Bijeljini rođena o svetosavskim svečanostima daleke 1894. godine.
– Na toj svečanosti Magdalena je, povodom obilježavanja Svetog Save recitovala Zmajevu pjesmu “Svijetli grobovi”. Program je po običaju bio raznovrstan, bogat i dobro pripremljen – kaže direktor Muzeja Semberije Mirko Babić.